Из штамше си изашле две нове књиге проф. др Драгољуба Б. Ђорђевића:
Ђорђевић, Д. Б. (2024). О њима за нас: прилози историји српске социологије. Прометеј; Машински факултет.
Свака наука, посебно ако се није учврстила као академска дисциплина, била призната и предавала на универзитету, води рачуна о својој историји и труди се да самовреднује достигнуте резултате. Тиме се баве историчари науке у целини, као и историчари сваке појединачне науке. Природно-математичке науке су у том послању далеко узнапредовале спрам друштвено-хуманистичких дисциплина, према томе и у односу на социологију. Оно што фали нашинској социологији јесте израда обимне и репрезентативне књиге у којој би били сабрани најбољи текстови већине социолога који су допринели њеном развоју.
Раније се опробавши у сачињавању такве врсте штива и изградивши, веле, самосвојни стил, уобличио сам низицу текстова различитим поводом о важним социолозима. Њихово наново прочитавање, појединих и после две деценије, охрабрило ме је да их саберем и опет штампам.
Они јесу оличење својих дисциплина: социологије религије (Ђ. Шушњић, И. Цвитковић), социологије културе (В. Илић, Р. Р. Божовић), социологије насеља (Ј. Ћирић) и социологије села (Ђ. Стевановић). „Пишући и нестандардне предговоре и уводне студије, пуне људске топлине и разумевања за њихов животни и професионални пут”, никако не значи да се ради о претераном хваљењу и величању, него је у игри и заузимање критичке дистанце. Убеђен сам да моје одличнике време још није претрчало. Неки су портрети, без лажне скромности, упечатљиви јер су и представљене особе величајне. Читаоци ће проверити!
Драгољуб Б. Ђорђевић
Ђорђевић, Д. Б. & Костадиновић, А. Г. (2024). Лепа села лепо копне: социолошки записи о људима и селима југоисточне Србије. Прометеј; Факултет за право, безбедност и менаџмент „Константин велики”.
У суботу, 21. септембра, имао сам велико задовољство као домаћин Књижевне колоније „Сићево“ 2019. да водим угледне српске и странске литерате на излет, односно у обилазак Плоче, Тамњанице и плантаже лаванде, Дивљане и Беле Паланке. Пут нас је прво водио у Градиште, белопаланачко село с големом надморском висином, са чијег се платоа пружа свеобухватан поглед на Сићевачку клисуру, Суву планину, обронке Сврљишких планина… У селу до којег се тешко стизало, у центру докле је долазио аутобус, па и наш комби, дочекала нас је старица с жутом повезачом. Та бака, крстим је Градиштанска икона, умотана шамијом, жељна разговора, у краткој измени неколико реченица – јер забога, уместо да јој узвратим пажњом, неопростиво сам журио за гостима, као да ће ми побећи, а нису имали куда и да су хтели – отпратила ме је матерински тужном реченицом: „Синко мој, згасну наше селце.“ Тај сусрет, попут оног који се у истом месту десио песнику Миодрагу Раичевићу и који је описан у његовој причици „Сићевачка икона“, дубоко ми се урезао у памет, док сам се самообавезао да ћу кад-тад одговорити на старичин изричај, заправо вапај, одговарајућим штивом у традицији српске социологије села изложеном у зборнику текстова о људима и селима југоисточне Србије.
И, ево, дође и тај тренутак.
Драгољуб Б. Ђорђевић